Beli i tuski ljiljan za cvetove tokom celog leta

Ljiljan je zeljasta biljka koja se razvija iz lukovice, a većina od oko 110 vrsta potiče iz umerenog pojasa severne hemisfere. Veoma je omiljen među vrtlarima i ljubiteljima cveća pre svega zbog krupnih, raskošnih cvetova. Može se pronaći na svim kontinentima severne polulopte, što je najbolji dokaz prilagodljivosti ove biljke.

U principu, ljiljan voli umereno kiselo zemljište bež primesa krečnjaka, a zahvaljujući jednostavnom ali efikasnom načinu razmnožavanja lako se “seli” i zauzima nove površine.

Kombinovanje vrsta ljiljana koje cvetaju u rano leto, sredinom sezone, kao i kasnocvetajućih sorti, obezbediće cvetne leje ljiljana od sredine juna pa sve do polovine septembra.

Ove lukovice su hibridne i zahtevaju samo minimalnu zaštitu, a svaka od njih ima dobar potencijal za rast i cvetanje. Broj pupoljaka na gomolju zavisi od starosti biljke koja počinje da cveta odozdo prema gore, pa krunice dugo smenjuju jedna drugu, a vrhunac raskoši dostiže se od juna do septembra.

Sadnja

Ljiljani se sade u proleće ili jesen, najbolje od sredine septembra do druge polovine oktobra. Lukovice ne treba potpuno prekrivati zemljom, već ostaviti da vrh, u zavisnosti od veličine, viri nekoliko centimetara. Da bi se postigao najbolji efekat, sadite ih u grupama od tri ili pet lukovica Iste vrste, na rastojanju od 10 do 15 centimetara, da bi biljka imala dovoljno prostora za razvoj. Izbor mesta zavisi od vrste ljiljana, ali svake tri godine treba razdeliti gomolje i presaditi ih na novo mesto. Ne treba ih saditi pojedinačno, već u grupi. Neophodno je obezbediti dovoljan razmak između biljaka jer godinama ostaju na istom mestu i potrebno im je dosta prostora za rast i širenje. Nije preporučljivo saditi ljiljan ispod visokog grmlja i drveća, nego malo dalje od njih.

Razmnožavanje

Biljka ljiljan se razmnožava na nekoliko načina – malim lukovicama koje rastu uz matičnu stabljiku, ljuskama odrasle lukovice, kao i semenjem. Nakon cvetanja nastaju zeleni “plodovi” koji se suše i otvaraju na vrhu i iz njih se rasipa seme u obliku okruglih smeđih “listića”. Čaure se odmah odsecaju da lukovica ne bi trošila energiju na stvaranje semena, pošto se biljka uspešnrje razmnožava gomoljima koje izbijaju iz matičnog korena.

Stara izreka kaže da lepi ljiljani rastu tamo gde dobro uspeva krompir. To znači da tlo mora da bude propusno i bez trajne vlage.

Da bi se obezbediloda ljiljan što duže cveta, moraju se kombinovati različite vrste. Na kraju sezone lukovice mje potrebno zahvati da bi što bolje sazrele.

Turski ljiljan (Lilium martagon)

Turski ljiljan naraste u visinu do 150 cm, krupnih je listova i ima ružičaste cvetove grupisane u grozdove od po 30 do 40 komada. Latice su uvijene i podsećaju na turban, po čemu je ova vrsta i dobila naziv. Cveta u junu i julu, a miris mu je vrlo opojan. Boja cvetova kreće se od roza do ljubičastih tonova sa zagasitim tačkama.

Beli ljiljan ( Lilium candidum)

Beli ljiljan potiče sa Sredozemlja i naraste u visinu od 100 do 150 cm. Cvet je krupan, levkast, raspoređen vodoravno na stabljici, na kojoj se u punoj sezoni, u junu i julu otvori i po 30 krunica. U pazuhu listova nalazi se vazdušna lukovica. Ima karakterističan beo cvet dugih, širokih latica sa žutim tučkom i prašnicima.