Beli luk

Beli luk, bili luk, bijeli luk, bje-li luk, luk, lukavac, lukac, luk česan, luk češnjak, luk češnjak, saransak, česan, česan luk, česen, česni luk, česnoviti luk, češnjak, češanj, češenj, češnjak.

Istorijat

Beli luk je veoma stara kultura. Pre više vekova pre n.e. beli luk su kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku gajili stari Kinezi, Indusi, Egipćani, Grci i Rimljani.
U staroj indijskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek za mnoge bolesti. On se, pre svega, upotrebljavao kao sredstvo za jačanje u slučajevima raznih bolesti, kao što su: opšta slabost, mršavost, nedostatak apetita, poremećeno varenje, kožne bolesti, reumatizam, hemoroidi i drugo. I u Vedama, indijskim svetim knjigama, među poznatim lekovitim biljem je i beli luk.

Egipćani su takođe beli luk mnogo cenili i koristili u svojoj ishrani. U Eberovim Papirusima (oko 1500. godine pre n.e.) među brojnim lekovitim biljem koje se u njima spominje je i beli luk. Koliko su ga Egipćani smatrali vrednom hranom, dokaz su i slikoviti opisi belog luka na grobnicama. Poznato je da su i graditelji Keopsove piramide svakodnevno jeli beli i crni luk i rotkvu, da bi sačuvali snagu i zdravlje, a pre svega da se zaštite od zaraznih bolesti. I verovatno je beli luk odigrao veliku ulogu u gradnji Keopsove piramide.

Grci su isto tako mnogo cenili beli luk, i pored toga, što su onima koji su jeli beli luk zabranjivali pristup u hramove. Malo je lekovitog bilja koje je bilo toliko cenjeno kao beli luk. Hipokrat u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za regulisanje stolice i za bolje mokrenje. Dioskorid, takođe navodi beli luk kao lekovito sredstvo jprotiv crevnih parazita ili za sređivan je menstruacije.

Pored crnog luka i kupusa, stari Rimljani su beli luk “takođe mnogo cenili i koristili u ishrani. Vergilije spominje upotrebu sveže isceđenog soka iz belog luka i majčine dušice, namenjen kosačima, da se njima namazu ako žele da se u podne bezbrižno odmore, bez straha da će ih zmije ujesti.

Galenus, slavni medicinski pisac i lekar rimskih legija navodi beli luk kao najomiljeniji narodni lek protiv svih bolesti, zbog čega ga je nazvao »seljački terijak. On ga je preporučivao za regulisanje stolice i protiv grčeva u stomaku.

Plinije Stariji, koji je živeo u 1. veku naše ere, kaže da je beli luk univerzalni lek i da je malo bolesti koje mogu odoleti njegovom lekovitom dejstvu, kao i to da je naročito dobar za zaustavljanje kašlja. On još piše da su Egipćani prilikom polaganja zakletve spominjali beli i crni luk, smatrajući ih svetim biljkama. Kolumel takođe iz 1. veka naše ere, spominje beli luk kao afrodizijak.
Sirenju upotrebe belog luka u srednjem veku, u mnogome su doprineli arapski lekari, koji su to isto učinili i za mnogo drugo lekovito bilje, za koje tadašnja zapadna Evropa nije znala.

Rasprostranjenost

Beli luk se gaji u svim povrtnjacima, a radi proizvodnje većih količina i na oraničnim površinama.

Sastav

Cele glavice belog luka imaju vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dotle, dok se ne očiste i ne povrede. Međutim, čim se beli luk počne šeći ili gnječiti, odmah počinje da oslobađa karakterističan ljut miris. Po ovome je beli luk sličan renu, rotkvi i drugim biljkama koje nemaju miris dok su cele, a kada se povrede otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, koja su karakteristična za sve biljke koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterozide.
Kada se jede beli luk ima manje ili više ljut ukus. U dodiru sa sluzokožom i kožom deluje nadražajno.

Svoju ljutinu beli luk zadržava sve dotle dok se ne osuši. Samleven ili zgnječen vrlo brzo gubi ljut miris i ukus. Beli luk sadrži, pre svega, etarslčo ulje karakterističnog mirisa na beli luk. Ispitivanje sastava ovog ulja počelo je još 1844. godine, da bi se tek tačno posle 100 godina, tj.
1944. godine, izdvojila jedna nepostojana, bezbojna uljana supstanca, koja je nazvana alicin. Eksperimentalno je utvrđeno da vodeni rastvor alicina ima baktericidnu moć, i kada je rastovor jako razblažen u odnosu 1:85.000 do 1:125.000. Alicin ima baktericidno dejstvo prema mnogim gram-pozitivnim i gram-negativnim mikroorganizmima, kao što su: stafilokoke, streptokoke, bacil tifusa, dizenterije, kolere i drugi.

Samo tri godine kasnije od otkrivanja alicina (1947. godina) utvrđena je i njegova hemijska formula. Istovremeno je dokazano da alicin nije prvobitni sastojak belog luka, već da se stvara, kao međuproizvod u toku fermentacije jednog većeg jedinjenja.

Iste 1947. godine iz belog luka izolovano je još jedno novo jedinjenje koje je nazvano alin. Za razliku do alicina, alin nema nikakvo bakteriostatičko i baktericidno dejstvo. Pored etarskog ulja, beli luk sadrži još dve supstance na kojima se zasniva njegova lekovita moć.

Osim pomenutih sastojaka beli luk sadrži mnoge hranljive sastojke kao što su proteini, ugljeni hidrati, masti, vitamini, mineralne soli, biljna vlakna, enzimi i drugo.

BELI LUK ZA ZDRAVLJE

Lekovita svojstva belog luka su mnogobrojna. U narodnoj medicini koristi se kao lek za mnoge bolesti.
Beli luk se u narodu oduvek koristio pri svakoj pojavi epidemije, opasnih zaraznih bolesti,kao što su kolera, tifus i dizenterija. Prema narodnom iskustvu protiv kolere i tifusa dobro je svakog dana jesti beli luk,tako nema tog proliva ili srdobolje koji se ne može izlečiti belim lukom i hrastovom korom.Tako se kaže u našem narodu. I u učnoj medicini beli luk se smatra efikasnim antiseptičnim sredstvom protiv mnogih zaraznih bolesti . (kolera, tifus, dizenterija, difterija, i grip).
Opšte je poznata upotreba belog luka u lečenju bolesti srca i krvnih sudova, pre svega povećanog pritiska, preskakanje
srca, lupanja srca i drugih oboljenja.

U narodnoj medicini beli luk se preporučuje i kao lek za lečenje bolesti organa za disanje (hronični bronhitis, kašalj i kijavica ), zatim za jačanje nerava, za jačanje organa za varenje i regulisanje stolice, za lečenje raznih kožnih bolesti, kao sredstvo protiv crevnih parazita. Za vreme 2. Svetskog rata beli luk se koristio
kao sredstvo za sprečavanje zagnojavanja rana.
Slična je upotreba belog luka i u naučnoj medicini.
U lekovite svrhe on se može koristiti u više oblika, kao svež, tinktura, macerat, sirce, sirup ili pak samo njegovo etarsko ulje.Postoje takođe i tablete od belog luka.

ANTISEPTICNI ODVAR

25 g belog luka 1 l vode

Očistite čenove belog luka pa ih kuvajte u vodi 15 minuta. Procedite.

Pijte dve čaše odvara dnevno protiv proliva, gripa, bronhitisa i zapaljenja creva. Antiseptični odvar je dobro sredstvo i protiv nekih zaraznih bolesti kao što su kolera, tifus, dizenterija i difterija.

SIRCE OD BELOG LUKA

30-50 g belog luka
1 l jabukovog ili vinskog sirćeta
Beli luk sitno iseckajte i ostavite da stoji u sir četu 10 dana. Uzimajte 20-30 kapi sirćeta, 2-3 puta dnevno, pre jela.

ZA POVIŠEN PRITISAK TINKTURA OD BELOG LUKA

50 g belog luka 120 g alkohola 90°
Očišćen beli luk stavite u alkohol
1 ostavite da stoji 20 dana. Procedite. Sipajte tinkturu u flašicu sa ^pipetom i počnite sa uzimanjem po 15 kapi ujutru i uveče, pre jela u malo vode.
Povećavajte dozu za po 2 kapi dnevno dok ne dođete do 25 kapi dnevno i ne potrošite svu pripremljenu količinu.

PROTIV ARTERIOSKLEROZE

2 čena belog luka 1 šolja mleka
Izgnječite beli luk, pa ga kuvajte u mleku 5 minuta. Svaki dan pijte po jednu solju mleka sa belim lukom.

PROTIV ARTRITISA

50 g belog luka 200 g lozovače
U flašu stavite oljušten i iseckan beli luk, pa ga prelijte rakijom. Zatvorite i ostavite da stoji 10 dana. Procedite. Pijte svake večeri 1/2 kašike rakije sa belim lukom razmućeno u malo vode.

ZA LEČENJE ŽULJEVA

Izgnječen beli luk stavljajte kao oblog na obolelo mesto u toku 15 dana.
Za lečenja žuljeva se može koristiti čen belog luka zagrejan u pećnici. Postupak ponavljajte nekoliko puta dnevno ili jednostavno trljajte presečenim čenom obolelo mesto.

BELI LUK U KULINARSTVU

Beli luk ima široku primenu u kulinarstvu, jer se dobro kombinuje i sa svim ostalim začinima.
Sve dok se ne iseče beli luk uopšte nema nikakav miris, sečenjem se oslobađa oštar miris, dok mu je ukus slatkasto ljut.Beli luk se u većim količinama dodaje u masna svinjska i ovčija jela, pečeni krompir, jela pripremljena sa paradajzom, sosove, itd.
Nezamenljivi je začin u kuhinjama svih mediteranskih zemalja.