Čuvarkuća kao lek

Čuvarkuća (Sempervivum tectorum L) je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. U narodu se još naziva: gromova trava, divlje smilje, pazikuća, cmilić, uhovnik i dr.Čuvarkuća je slična aloji, jer se i kod jedne i druge upotrebljava sveže ceđen sok.

Ime joj potiče od latinske reči semper = uvek i viviers = živeti, što u prevodu znači uvek “živuća”. Ovo svedoči o njenoj neuništivosti u različitim uslovima života.
Za čuvarkuću je vezana i narodna poslovica koja kaže “Bolje čuvarkuća na kući nego dva psa ispred kuće”.
Čuvarkuća je raprostranjena na planinama zapadne, centralne i južne Evrope, od centralnih Pirineja do jugoistočnih Alpa, u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Španiji, Italiji i Srbiji. U Vojvodini se nalazi na šest lokaliteta. Raste na mestima gde mnoge vrste ne opstaju, na stenama, kamenjaru i po spomenicima. Veoma je dekorativana vrsta i može se naći na krovovima i zidovima kuća.

Čuvarkuća se gaji i kao ukrasna biljka. Skromnih je zahteva prema uslovima spoljne sredine. Ne voli puno vlage, dok joj odgovaraju svetla i topla mesta.
Višegodišnja je biljka sa mesnatim sočnim listovima, koji završavaju šiljatim vrhom i stvaraju prizemnu rozetu široku do 8 cm. Listovi su jako mesnati, naizmenični, lancetasti, šiljati, celi i sledeći. U letnjem periodu iz sredine rozete razvija se uspravna, cvetna stabljika visoka do 40 cm, pokrivena žlezdastim dlakama. Stabljika na vrhu završava većim brojem ružičastih zvezdastih cvetova, složenih u terminalnu razgranani cvast. Plod je mnogosemeni mešak. Posle donošenja ploda, stabljika propada. Biljka se razmnožava vegetativno, preko bočnih izdanaka iz kojih nastaju nove rozete.

Čuvarkuća se uglavnom koristi u narodnoj medicini. Od lekovitih materija sadrži: jabučnu kiselinu, izolimunsku kiselinu, tanine, sluzi i smole. Kao lekoviti deo se koristi list i sveže cedeni sok iz lista.

Lekovitost soka od čuvarkuće

Savremena istraživanja usmerena su na polisaharide iz soka čuvarkuće, jer im se pripisuje delovanje na imunološki sistem i pomoć kod kancerogenih bolesti.
Beloruski stručnjaci preporučuju sveži sok sa medom kod srčanih mana, a proizvode se i homeopatski preparati čuvarkuće koji se koriste kod gnojne upale zubnog mesa i upale grla.
U narodnoj medicini, sveže isceđeni sok iz listova čuvarkuće koristi se u lečenju nervne rastrojenosti, padavice, nemirnih snova i straha kod male dece. Sveže ceđeni sok ili zdrobljeni listovi stavljaju se kao melemi kod uboda insekata (osa, pčela, komaraca), opekotina, ispucale i oštećene kože, herpes zostera i hemoroida. Sok uklanja tegobe ako se stavlja na mesta grčeva na nogama ili na bolna mesta nastala zbog uloga (gihta). Takođe, sok osvežava organizam, deluje diuretično i protivupalno. U novije vreme sok od čuvarkuće upotrebljava se protiv zapaljenja zuba i upala grla. Kod oslabljenog sluha, izazvanog stvrdnutim žutim sekretom, sveži sok listova se kapa u uvo, jer ga rastvara. Uklanja i kurje oči, bradavice i sunčane pege.

U homeopatskoj medicini čuvarkuća se koristi protiv dismenoreje i amenoreje. Tinktura od čuvarkuće se koristi kao homeopatski preparat protiv upale grla.

Titiktura od čuvarkuće

Sveže listove usitniti i potopiti u istoj količini 70%-tnog alkohola ili dobre domaće rakije. Tri puta dnevno uzima se 15 – 20 kapi u pola čaše vode kod čireva ih nakon operacije želuca.

Mast od čuvarkuće

U 300 grama tople svinjske masti umešati pregršt svežih, usitnjenih listova čuvarkuće i ostaviti preko noći. Ujutro smešu ponovo zagrejati, procediti i naliti u za to pripremljene posudice. Mast od čuvarkuće pomaže kod ozleda, modrica, nagnečenja, uboda insekata, fistula i gnojnih rana koje dugo ne zarastaju.