Eozinofilni granulociti u krvi (eozinofili)

Eozinofilni granulociti (eozinofili)

Eozinofilni granulociti, poznati i kao eozinofili (ili, nešto ređe, acidofili), su bela krvna zrnca koja, kod kičmenjaka, predstavljaju jednu od komponenti imunog sistema čija je odgovornost borba protiv infekcije i parazita. Zajedno sa mastocitima, eozinofilni granulociti kontrolišu mehanizme povezane sa alergijama i astmom. Oni su granulociti koji nastaju u procesu hematopoeze u koštanoj srži, odakle prelaze u krv.

Ove ćelije su eozonofilne ili, drugim rečima, ove ćelije vole kiselinu. Eozinofili su u normalnom stanju prozirni, međutim, dobijaju boju cigle kada se oboje eozinom, bojom koja se koristi u postupku bojenja po Romanovskom. Bojenje je usredsređeno na sićušne granule ćelijske citoplazme koje sadrže brojne hemijske posrednike, kao što su histamini i proteini poput eozinofilne peroksidaze, ribonukleaze, dezoksiribonukelaze, lipaze, plazminogena i glavnog baznog proteina. Ovi posrednici se oslobađaju u procesu koji se zove degranulacija do koje dolazi nakon aktivacije eozinofila koji su toksični i za parazite i za tkivo koje su zaposeli.

Kod normalnih osoba, eozinofili čine oko 1 – 6% svih belih krvnih zrnaca i imaju prečnik od oko 12 – 17 mikrometara (µm). Nalaze se u produženoj moždini i sastavu korteksa i medule grudne žlezde, kao i u donjem delu gastrointestinalnog trakta, jajnicima, materici, slezini i limfnim čvorovima, ali ne i u plućima, koži, jednjaku ili nekim drugim unutrašnjim organima u normalnim okolnostima. Prisustvo eozinofila u pomenutim organima povezano je sa bolešću. Eozinofilni granulociti ostaju u krvotoku od 8 – 12 sati, a u tkivima mogu da prežive dodatnih 8 – 12 dana ako nema stimulacije.

Razvoj, migracija i aktiviranje:

Eozinofili se razvijaju i sazrevaju u koštanoj srži.

Razlikuju se od mijeloidnih prekursora (ćelija prethodnica) po odgovoru na citokine interleukin (IL-3), interleukin 5 (IL-5) i faktor stimulacije kolonije makrofaga (GM-CSF). Eozinofilni granulociti stvaraju i skladište brojne sekundarne granule proteina pre nego što napuste koštanu srž. Nakon sazrevanja, eozinofili cirkulišu kroz krvotok i premeštaju se na mesta upale u tkivima ili na mesta infekcije tkivnim helmintima, u odgovoru na hemokine poput CCL11 (eotaksin-1), CCL24 (eotaksin-2), CCL5 (RANTES), kao i neke leukotriene poput leuktriena B4 (LTB4). Na mestima infekcije, eozinofile aktiviraju citokini tipa 2 koje ispušta podgrupa T pomoćnih ćelija (Th2); IL-5, GM-CSF i IL-3 su važni i za aktiviranje i za sazrevanje eozinofila.

Funkcije:

Nakon aktiviranja, u efektorske funkcije eozinofila spada i stvaranje sledećih supstanci:

eozonofilni kationski proteini i njihovo oslobađanje u procesu degranulacije
reaktivne vrste kiseonika poput superoksida
posrednici lipida poput eikosanoida iz porodice leukotriena (tj. LTC4, LTD4, LTE4) i prostaglandina (PGE2)
enzimi poput elastaze
faktori rasta poput TGF beta, VEGF i PDGF
citokini poput IL-1, IL-2, IL-4, IL-5, IL-6, IL-8, IL-13 i TNF alfa

Pored toga, eozinofilni granulociti imaju ulogu u borbi prtiv virusnih infekcija, što je očigledno na osnovu prisustva bogatog sadržaja ribonukleaza u granulama i uklanjanju fibrina tokom upale.

Saznajte više>>> Povišeni i sniženi granulociti u krvi mogući uzroci

Eozinofili, uz bazofile i mastocite, predstavljaju važne posrednike pri odgovoru na alergijske i astmatične patogeneze i povezani su sa ozbiljnošću bolesti. Oni se bore i protiv helminta (glista), a broj može malo da im se poveća u prisustvu nekih parazita. Eozinofilni granulociti učestvuju i u brojnim drugim biološkim procesima, uključujući postpubertetski razvoj mlečnih žlezda, polni ciklus, odbacivanje alografta (kod transplantacije organa) i neoplaziju. Nedavno je otkrivena i njihova umešanost u predstavljanje antigena T ćelijama.

Proteini u granulama eozinofila:

Nakon aktiviranja usled stimulansa imunog sistema, eozinofilni granulociti prolaze kroz proces degranulacije kako bi oslobodili širok spektar citotoksičnih granula kationskih proteina koji imaju sposobnost da indukuju oštećenje i disfunkciju tkiva. U njih spadaju:

glavni bazni protein (MBP)
eozinofilni kationski protein (ECP)
eozinofilna peroksidaza (EPO)
eozinofilni neurotoksin (EDN)

Glavni bazni protein, eozinofilna peroksidaza i eozinofilni kationski protein imaju toksično dejstvo na brojna tkiva. Eozinofilni kationski protein i eozinofilni neurotoksin su ribonukleaze sa antivirusnom aktivnošću. Glavni bazni protein pobuđuje degranulaciju mastocita i bazofila i uključen je prepravke perifernih nerava. Eozinofilni kationski protein stvara toksične pore u membrani ciljane ćelije, omogućavajući drugim citotoksičnim molekulima da uđu u ćeliju, može da spreči prekomernu deobu T ćelija, sprečava B ćelije da proizvode antitela, pokreće degranulaciju mastocita i stimuliše fibroblastne ćelije da luče mukus i glikozaminoglikan. Eozinofilna peroksidaza stvara reaktivne vrste kiseonika i reaktivne azotne posrednike koji pospešuju oksidativni stres na ciljanom mestu, izazivajući ćelijsku smrt apoptozom i nekrozom.