Veliki oman i mali podbel, svakog proleća oboje obale potoka i nasipe. U tradicionalnoj medicini koriste za ublažavanje kašlja, astme, ali ne bez rizika
Korov leči korenom
Oman (Inula helenium L., Asteraceae ) je višegodišnja zeljasta biljka visoka do 2 metra. Listovi su dugački, ovalni i veoma veliki na bazi stabljike, a sedeći ili priljubljeni uz stabljiku u gornjem delu. Na vrhovima stabljike stoje žute, čupave glavičaste cvasti. Cveta u leto, počev od druge godine. Raste kao korov po vlažnim livadama, kraj potoka i reka, po obodima šuma…
U tradicionalnoj medicini se kao biljna lekovita sirovina upotrebljava koren (Inulae radne) biljaka (stariji od 2 godine), koji se sakuplja u jesen ili u rano proleće. Omanje aromatičnog mirisa, gorkog i ljuto-aromatičnog ukusa.
Oman sadrži:
– etarsko ulje
– gorke materije
– mnogo inulina…
Veći deo etarskog ulja čini bela kristalna masa koja se sastoji od smeše seskviterpenskih laktona i označava se kao helenin ih omanov kamfor.
Nekada se mnogo upotrebljavao u tradicionalnoj medicini, pre svega u slučajevima kašlja, bronhitisa,
bronhijalnih katara i drugih oboljenja disajnih puteva. Upotrebljavao se i kod oboljenja gastrointestinalnog i urinarnog trakta.
Efikasnost u navedenim indikacijama nije dovoljno potvrđena novijim ispitivanjima. Ustanovljeno je da laktoni, prisutni u omanu, nadražuju sluzokožu i mogu da izazovu alergijski kontaktni dermatitis.
Napomena veće količine biljke mogu da izazovu povraćanje, proliv, grčeve i simptome paralize. Zbog nedovoljno potvrđene efikasnosti i rizika od alergijskih reakcija zvanične monografije o efikasnosti i bezbednosti biljaka ne preporučuju upotrebu korena omana u savremenoj fitoterapiji.
Sezona cvetnog “sirupa”
Vekovima se u tradicionalnoj medicini mnogih naroda upotrebljava za lečenje disajnih puteva, ublažavanje kašlja, bronhitisa, astme… Otuda potiče i njen latinski naziv (tussis – kašalj). U narodu se još upotrebljava kad se upali Ui iritira sfuzokoža usta i grla, u slučajevima prehlade, gripa, katara gastrointestinalnog trakta, za „čišćenje krvi”, kao sredstvo za znojenje i izlučivanje mokraće, a spolja – za rane, uboje i posekotine.
Reč je o podbelu (Tussilago far-fara L., Asteraceae) , maloj zeljastoj biljki od oko 30 santimetara. Stabljika joj je obrasla ljuspastim listićima i na vrhu nosi po jednu zlatnožutu cvetnu glavicu prijatnog mirisa. Listovi su široki, srcoliki, nejednako nazubljeni i razvijaju se tek kada biljka precveta. Tada je dva puta veća nego za vreme cvetanja.
Podbel raste na vlažnim mestima, uz potoke,reke, kanale i nasipe. Rasprostranjen je po celoj Evropi, srednjoj i Maloj Aziji, severnoj Africi i severnoj Americi. U tradicionalnoj medicini se kao biljne lekovite sirovine upotrebljavaju cvet (Farfarae flos) i list (Farfarae folium). Cvet se bere u rano proleće, a list krajem proleća i početkom leta.
Podbel sadrži:
■ sluzi
■ mulin
■ tanine
■ flavonoide
– etarsko ulje
– terpene
– sterole
– pirolizidinske alkaloide…
Napomena : Ova omiljena biljka u narodu izgubila je značaj za savremenu fitoterapiju, jer je novijim ispitivanjima ustanovljeno da svi delovi podbela sadrže određene količine pirolizidinskih alkaloida -sastojaka za koje je potvrđeno da deluju toksično na jetru. Zbog toga zvanične monografije koje se odnose na efikasnost i bezbednost biljnih lekovitih sirovina ograničavaju njegovu upotrebu.
Oprezno sa podbelom
List podbela može da se koristi za ublažavanje tegoba u slučajevima akutnih katara respiratornog trakta praćenih kašljem i akutnih, blagih upala sluzokože usta i grla. Ali, samo u obliku gotovih preparata kod kojih je određen sadržaj pirokzidinskih alkaloida. Iz bezbednosnih razloga, upotreba preparata koji sadrže list podbela ograničena je na 4-6 nedeija u toku jedne godine. Ne smeju da ga upotrebljavaju deca, trudnice i dojilje, kao ni alergični na podbel ih druge pripadnike porodice Asteraceae.
Prema FDA (američka Agencija za hranu i lekove) podbel je klasifikovan kao biljka nedefinisane bezbednosti, a u nekim evropskim zemljama (Austrija, Danska) upotreba podbela u fitoterapiji je – zabranjena.
