Paprat porodica biljaka – slatka, šumska, zlatna

Paprati su veoma stara porodica biljaka: rani fosili paprati datiraju iz početka ere mezozoika, pre 360 miliona godina. Paprati su starije od kopnenih životinja i daleko starije od dinosaurusa. Bile su uspešne na Zemlji dve stotine miliona godina pre nego što su evoluirale cvetnice.

Kako ih sada znamo, većina paprati su lisnate biljke koje rastu u vlažnim područjima pod šumskim kupolama. One su “vaskularne biljke” sa dobro razvijenim unutrašnjim venskim strukturama, koje promovišu protok vode i hranljivih materija. Za razliku od drugih vaskularnih biljaka, cvetnica i četinara, gde odrasla biljka raste odmah iz semena, paprat se reprodukuje iz spora i srednji stadijum ovih biljaka se zove gametofit.

Paprat biljka spada u necvetajuće vaskularne biljke koje poseduju pravi koren, stabljiku i složene listove i reprodukuje se putem spora. Paprati pripadaju nižim vaskularnim biljkama, razdelu Pterydophita, imaju lišće obično sa granajućim cirkulatornim sistemom. Paprat porodica broji oko 9.000 vrsta, ali procene su se kretale i do 15.000. Broj vrsta paprati varira jer su određene grupe još uvek slabo proučene i zato se još uvek nalaze nove vrste u neistraženim tropskim predelima.

Paprati predstavljaju drevni razdeo vaskularnih biljaka, neke od njih su stare koliko i period karbona (koji počinje pre oko 359 miliona godina), a možda su i starije. Njihov tip životnog ciklusa, koji se zasniva na rasprostiranju putem spora, je prethodio životnom ciklusu biljaka sa semenom.

Opšte karakteristike

Veličina i stanište

Paprati su veoma raznolike u staništu, formi i metodama reprodukcije. Veličina paprati se kreće od svega 2 do 3 mm visoko do velikih drvenastih paprati koje su visoke i 10 do 25 metara. Neke su u formi loze, dok druge plutaju na površini vode. Većina paprati nastanjuju topla, vlažna područja naše planete. Obilno rastu u tropskim oblastima, a njihova brojnost se smanjuje sa sve većim geografskim širinama i smanjenim količinama vlage. Malo ih ima u suvim, hladnim mestima.

Neke paprati igraju važnu ulogu u ekološkoj sukcesiji, budući da rastu iz pukotina stena i u otvorenim barama i močvarama pre dolaska šumske vegetacije. Najpoznatiji rod paprati u mnogim delovima sveta, Pteridium, je karakteristično naći u starim poljima ili očišćenim šumama, gde u većini mesta često biva nasleđen drvenastom vegetacijom.

Rasprostranjenost i brojnost

Geografski, paprati su najzastupljenije u tropskim krajevima. Regioni Arktika i Antarktika imaju svega nekoliko vrsta. S druge strane, mala tropska zemlja kao što je Kostarika može imati više od 900 vrsta paprati – oko dva puta više koliko se mogu naći u svim delovima Severne Amerike severno od Meksika. Najbolji prikaz raznolikosti paprati se vidi u tropskim kišnim šumama, gde se na samo nekoliko hektara može sresti više od 100 vrsta, od kojih neke mogu predstavljati dominantan element vegetacije. Isto tako, mnoge vrste paprati rastu kao epifite na stablima i granama drveća. Jedan broj paprat porodica su skoro isključivo tropske (npr. Marattiaceae, Gleicheniaceae, Schizaeaceae , Ciatheaceae, Blechnaceae  i Davalliaceae ). Većina drugih porodica se javljaju kako u tropskim, tako i u umerenim zonama. Samo neki rodovi su, pre svega, zastupljeni u umerenoj zoni i Arktiku (npr. Athirium, Cistopteris, Driopteris i Polistichum), pa čak i oni imaju tendenciju da se prošire u tropskim predelima, a nalaze se na velikim visinama planina i vulkana.

Paprati kao korov su retka pojava, mada se i to može desiti. Najozloglašenija paprat biljka je Pteridium, koji se brzo širi putem svog podzemnog rizoma, brzo vrši invaziju napuštenih polja i pašnjaka i u umerenim i u tropskim regionima. Jedna vrsta vodenih paprati (Salvinia auriculata) je postala glavna štetočina u Indiji, gde blokira kanale za navodnjavanje i pirinčana polja. Druge vrste (S. molesta ) u roku od tri godine pokrivaju 520 kvadratnih kilometara veštačkog jezera Kariba u južnoj Africi, prekidajući dotok svetlosti i kiseonika, te na taj način ubijaju druge biljke i ribu.

Šta ih razlikuje od drugih vaskularnih biljaka?

Postoje dva odgovora na to.

Prvi je da su paprati (relativno) delikatne biljke koje rastu samo u oblastima u kojima postoje odgovarajući vlažni uslovi. One favorizuju zaklonjena područja pod kupolama šuma, duž potoka i druge izvore stalne vlage. One ne mogu da rastu brzo u toplim i suvim oblastima kao cvetnice i četinari.

Drugo objašnjenje povezuje se sa prvim: paprati se reprodukuju drugačije od četinara i cvetnica. Sve ima veze sa vlagom. Vlaga, ne samo da omogućava biljci da živi tamo gde živi, već joj omogućava da se tamo i razmnožava.

Šta utiče na to gde će rasti paprat biljka?

Postoji nekoliko faktora koji su potrebni odraslim papratima da opstanu (uz ignorisanje štetočina ili bolesti):

• vlaga u zemljištu;
• vlaga u vazduhu;
• pogodne hranljive materije u zemljištu;
• dovoljno svetla za fotosintezu;
• pogodna temperatura;
• zaštita od vetra;
• zaštita od previše sunca;
• zaštita od zamrzavanja; i
• pouzdanost i kontinuitet prethodnih uslova.

Slatka paprat (Polypodium vulgare)

Slatka paprat se odlikuje puzavim korenom koji je debeo, mesnat i slatkog ukusa; čvorastim rizomom koji raste gotovo na površini zemlje. Može da naraste i preko 1 m visoko, sa nasađenim listovima na dugim, golim drškama. Slatka paprat ima kožasto-peraste listove sa duboko urezanim režnjevima koji su sve kraći ka vrhu, a sa donje strane se na perastim delovima listova razvijaju 2 reda okruglih smeđih struktura u kojima se proizvode spore. Može se naći u senovitim šumama, na brdovitim staništima obraslim mahovinom, kao i na trulim panjevima.

Slatka pparat kao lek se koristi za tretman plućnih bolesti i bolesti jetre.

Šumska paprat ili muška paprat (Dryopteris filix-mas)

Šumska paprat je trajna zeljasta biljka, a pripada porodici Dryopteridaceae. Rizom joj je mesnat, položen ukoso i dugačak i do 30 cm. Ova vrsta paprati ima mlade listove koji su uvijeni kao puževa kućica, ali se kasnije odmotaju i narastu do 1.2 m dužine. Listovi, koji su dvostruko perasto razdeljeni, su smešteni na 5-30 cm dugim, žućkastim peteljkama koje su obrasle smeđim ljuskama. Na vrhu su suženi, na licu tamno-zelene boje, dok im je naličje svetlije i tu su smeštene dvoredne nakupine sporangija koje otpuštaju spore. Šumska paprat se može naći na području severne polulopte, u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Raste u senovitim i vlažnim mestima listopadnih ili mešanih šuma. Njeni mladi izdanci se jedu dok su umotani u spiralu, pripremaju se kuvanjem ili prženjem. Rizom je otrovan.

Zlatna paprat (Asplenium ceterach)

Zlatna paprat je trajna biljka, koja može narasti do 15 cm visoko. Listovi su joj kožasti i sakupljeni u gustoj rozeti. Naličje listova je obraslo ljuskastim zlatnim dlakama. Ova paprat biljka je otporna na sušu, može da raste na otvorenim kamenjarima, kao i u pukotinama određenih stena.

Zlatna paprat se u srednjem veku koristila kao lek za bolesti slezine, a danas se njen čaj koristi za tretman bolesti urinarnog sistema, dok se kupke koriste za reumatske bolesti. Nadzemni deo biljke se koristi kao lek.