Ehinacea za imunitet – gajenje

Ehinacea ili rudbekija je poreklom iz Severne Amerike, gde su još plemena Sijuks Indijanaca gnječili ovu biljku i dobijenu kašu koristili za zaceljivanje rana. Jedan lekar iz Nebraske je 1871 saznao za ovu lekovitu biljku i koristio je kao sredstvo za čišćenje krvi, protiv reumatizma, migrene, crvenog vetra, malarije, tifusa i zmijskih ujeda.

U našoj zemlji ehinacea se najviše koristi kao ukrasna biljka, a poslednjih nekoliko godina se uvodi u plantažnu proizvodnju.Do današnjih dana nije dobila narodni naziv, već je odgajivači zovu po njenom latinskom nazivu – ehinacea.

Najčešće vrste su Echinacea angustifolia DC, Echinaceae purpurea (L.) Moenich i Echinacea palida (NU-TT.). Iako su najbolji rezultati postignuti sa E. palida i E. purpurea, danas se najviše koristi ehinacea E. angustifolia, pošto je najpogodnija za plantažno gajenje.

Kao droga koriste se podzemni (Echinacea angustifoliae radix) i nadzemni delovi biljaka (Echinacea angustifoliae herba). Koriste se sirovi delovi za ceđenje soka i usitnjeni i osušeni delovi.

Ehinacea je višegodišnja zeljasta biljka visine 50-100 cm. Razvija snažan vretenast, razgranat korenov sistem sa velikim brojem žila i žilica. Iz glave korena svake godine razvija se veći broj nadzemnih uspravnih izdanaka, koji se u gornjem delu granaju. Listovi su naizmenično raspoređeni. Stabljika i listovi su gusto obrasli oštrim maljama. Na vrhu svake grane se nalazi cvetna glavica. Cvasti su krupne, pojedinačne, a sastoje se od tamnoljubičastih cvetića u sredini i latica svetlije ljubičaste boje po obodu cvasti. Latice se sa starošću obaraju pa daju cvastima izgled kišobrana.

Masa 1000 semenki je 3-5 grama.

Nadzemni i podzemni delovi ehinacee sadrže mnogobrojne, hemijski raznovrsne sastojke (polisaharidi – ehinacin, poliacetileni, kafena kiselina, alkaloidi pirolizidinskog tipa). Cela biljka poseduje antiseptično i antivirusno dejstvo.

Ehinacea se najviše koristi u lečenju prehlada i gripoznih infekcija i kod dugotrajnih infekcija organa respiratornog i urinarnog trakta.Istraživanjima je dokazano njeno imunostimulativno dejstvo (povećava se broj leukocita i limfocita). Preporučuje se kada je potrebno jačati prirodne, odbrambene sposobnosti organizma, naročito protiv infekcija.U poslednje vreme se koristi u terapiji obolelih od AIDS-a (side), kao podrška hemoterapiji i kod kancerogenih oboljenja. Za spoljnu upotrebu se koristi kod oštećenja kože i sluznice (ulceracija kože – psorijaza, herpes) i za lečenje rana koje teško zarastaju.

Ehinacea čisti limfni sistem, krv, bubrege i jetru. Osim što se uspešno bori s virusima i bakterijama, ona uklanja razne radioaktivne elemente iz tela i tako dodatno jača imunosistem. Ehinacea je rastinje koje gotovo celo leto ukrašava mnoge vrtove i parkove. Osim šarmantih cvetova, ova biljka pokazala je da ima neverovatan isceljujući potencijal. Upravo zato, poslednjih godina naučnici-istraživači sve više pažnje posvećuju njenim lekovitim svojstvima. Poreklom je iz Severne Amerike, a Indijanci su od davnina koristili njeno lišće i koren za lečenje raznih rana. U naše vreme ehinaceu najčešće koriste kao sredstvo za jačanje imuniteta.

Ehinacea čaj

Supenu kašiku suvog lišća ehinacee prelijte šoljom proključale vode i ostavite da odstoji na pari oko 15-20 minuta. Zatim procedite i pijte deset dana. Ovaj način primene tinkture predstavlja jedan tretman lečenja. Ukoliko je potrebno tretman lečenja možete ponoviti još dva-tri puta, sa pauzama od pet do deset dana između kura.

Ehinacea zahteva dosta svetlosti i toplote. U našim uslovima dobro podnosi niske temperature, čak i jače mrazeve. Na polju prezimljava bez većih problema. Zahteva dosta vlage, pa je tokom leta treba navodnjavati. Za uspešno gajenje odgovaraju joj plodna, humusna zemljišta, dobrih vodnih i vazdušnih osobina.
Najpogodnije zemljište za gajenje je černozem. Pošto na istom mestu ostaje 1-3 godine, kao predusev odgovaraju joj đubrene okopavine, strnine i grahorice. Zasnivanje zasada ehinacee je moguće deljenjem starijih bokora, direktnom setvom semena i preko rasada, koji je u praksi i najčešći.

Rasad se proizvodi u staklenicima, plastenicima ih toplim lejama tokom januara ili februara, a rasađuje se u aprilu ili maju. Ukoliko se proizvodi rasad u hladnim lejama setva je tokom maja ili juna. Seje se na razmak 20-25 cm i dubinu 1-2 cm. Nicanje biljaka je za 10-15 dana. Za 1 m2 je potrebno 8 g. semena. Naročito je važno da od momenta setve do potpunog nicanja treba obilno zalivati, a kasnije po potrebi.

Ukoliko se obavlja direktna setva, seje se na razmak između redova 60-70 cm i u redu 25-30 cm sa 470.000-650.000 biljaka po 1 ha i to u aprilu i maju. Tokom vegetacije nega zasada se sastoji u okopavanju, kultiviranju, prihranjivanju i navodnjavanju.

U zavisnosti od cilja proizvodnje, različito se odvija i žetva. Ukoliko se proizvodi nadzemni deo, žetvu treba obaviti u fazi punog cvetanja,tokom jula. Pokošena masa se odmah prerađuje, odnosno cedi se sok iz potpuno sveže biljke. Ukoliko se proizvodi suvi nadzemni deo (herba), onda se po žetvi ostavi da provene, a zatim suši na 40-50°C prirodnim putem ili u sušarama. Koren se vadi tokom jeseni druge ili treće godine i to mašinama za vađenje korenastih i krtolastih kultura. Nakon vađenja koren se čisti od ostataka nadzemnih delova i pere se. Sušenje se obavlja na temperaturi od 50°C.
Najveći prinos postiže se u drugoj godini gajenja a
i, prinos herbe se kreće 2060-3000 kg/ha (isto toliko i koren).

Preporučuje se primena do 8 nedelja (unutrašnja i spoljna primena), a aplikacija preko injekcionih rastvora do 3 nedelje.
Upotrebom većih doza može doći do mučnine i vrtoglavice, a tokom trudnoće i laktacije njena primena nije preporu čiva.