Bol u ramenu

Bolni sindrom ramena možemo posmatrati u okviru četiri anatomske grupe :

1. Promene koje izazivaju bol u tetivama i bursama -masno jastuče i koji se stručno zovu entezitisi, tendinitisi, peritendinitisi, bursitisi,
2. Promene koje izazivaju bol nalze se u mišićima(myositisi-upale mišića, myofascijalni bolni sindromi- delimična zategnutost ili grč mišića sa tačkama koje spotano straraju bol i zovu se triger tečke ili tačke okudači bola, …..)
3. Promene koje izazivaju bol se nalaze u zglobovima(degenerativni arthritisi – oštećenja zglobova sa propadanjem hrskavice, upalni procesi na zglobovima, povrede zglobova…..)
4. Promene koje izazivaju bol nalaze se na nervima (kompresivni sindromi- nevri su pritisnuti ili uklješteni ).

Japanska asocijacija zdrvalja za industriju, 1972 govori po prvi put o tzv. Occupational Cervicobrachial Disorder (OCD). Oni govore o bolnom sindromu koji obuhvata bolove u muskulaturi zadnje strane vrata i paraskapularne regije ledja –prdeo oko lopatice, kao i bolove od strane mišićnoligamentarnih struktura ramena sa ne retkim iradirajućim- zračenjem, prenešenim bolom duž ruke. Dakle, ne radi se o kliničkoj dijagnozi već o skupu simptoma. Obzirom da su ove tegobe najčešće uzork kumulativne traume zbog automatizacije posla, ovaj kompleks simptoma se po raznim autorima naziva još i Repetitive Stress Injury (RSI), Cumulative Trauma Disoreders (CTD) Occupational shoulder problems(OSP), Repetitive Motion Injuries (RMI), Oweruse syndrom (OS )- Sindrom prekomerne upotrebe…

U mnogim radnim sredinama visok nivo buke uzrokuje psihološki stres koji izaziva mišićnu napetost i čini predisponirajući faktor – okodač- za nastanak bolnog sindroma ramena. Takodje i razni psihosocijalni momenti u društvu i porodici utiču, po istom principu, kao okidači u nastanku ovog sindroma.

Bolni sindrom ramena obično srećemo u horničnoj fazi, najčešće zbog zanemarivanja simptoma od strane samog bolesnika.Tegobe najčešće nastaju postepeno i polako napreduju. Kod doktora, se obično dolazi na kraju, kada pacijent više ne može da izdrži bolove ili mu one značajno remete kvaltet života i smanjuje radna sposobnost, posle više meseci bolova i ograničenja pokreta u ramenu. Često i posle dužeg, nedovoljno uspešnog lečenja lekovima i fizikalnom terapijom.

Pacijent se obično ne seća kako i kada su počeli bolovi, niti faktora koji su isprovocirali.

Kroz razgovor sa paciijentom često se dobije informacija da je bol počeo nakon  nekog nenaviknutog posla gde su ruke bile po više sati u pokretu, zbog nekih zanimanja gde ljudi na radnim mestima izvode stalne ponovljene pokrete u neprirodnom položaju (sa delimično podignutim rukama), ili pak kod sportova gde su ruke naročito angažovane, a pokreti snažni i energični.

Zbog komplikovane anatomije ramenog pojasa i mnoštva elemenata i struktura koji mogu biti oštećeni, dijagnostika ovog bolnog sindroma nije jednostavna. Uobičajena dijagnoza Periarthritis humeroscapularis- upla pokosnice oko gornjeg dela nadlaktice i dela lopatice blizu ramena je nedovoljna i upućuje samo na oboleli region, a ne nato štaje obolelo.

Tegobe mogu da potiču sa oko petnaestak spe- cifičnih mesta na rame-nu, bilo da su posledica procesa na pripojima tetivama (stručno- entenzitisima), na nji-hovim ovojnicama – omotačima (stručno- tenosinovitisima i tendi-nitisima) na masnim jastučićima (burzama) koji služe kao amortizeri subakromialnoj, subde-ltoidnoj i subskapularnoj bursi (bursitisima), na zglobovima- glenohumealnom ili akromioklavikularnom  (stučno – artritisima ili artrozama), ili se radi o kompresivnom sindromu – ukljetenju supraskapularnog nerva.

U retkim slučajevima bolovi u ramenu mogu da su posledica nastalih paraliza nekih mišića od kojih zavise pokreti u ramenu, još redje od prisustva dobroćudnih ili zloćudnih tumora u ovom regionu, ili zbog gnojne infekciije ramenog zgloba.

Uspešnost lečenja i izbor prave terapije zavisi pre svega od precizne dijagnostike, posebno kod slučajeva gde tegobe dugo traju . Zapaljenski procesi koji su u početku lokalizovni, vremenom se proširuju zahvatajući okolne strukture, pa tegobe postaju sve teže, a lečenje sve komplikovanije. Precizno utvrdjen lokalitet tegoba, odnosno iznalaženje obolele strukture omogućuje pravilno lečenje.

U lečenju bolnog sindroma ramena najčešće se koriste antiinflamatorne – protivupalne i antidolorozne – analgetske procedure  u okviru fizikalne terapije, nesteroidni antiinflamatorni lekovi (antireumatici), a ukoliko to ne pomaže lokalne injekcije dugodelujućih lokalnih anestetika i kortikosteroida. Kod akutnih tegoba vežbe su kontraindikovne, a hladjenje deluje blagotvorno. Vežbe se sprovode u kasnijoj fazi lečenja, po prestanku bolova, da bi se savladala eventualna kontraktura zgloba i ojačala oslabljena muskulatura.

Kod odredjenih slučajeva, kada konzervativni (neoperativni) tretman ne daje rezultate, nekad je neophodno primeniti i hirursko lečenje (kod „srznutog ramena“, hroničnog recidivantnog tendinitisa duge glave bicepsa, kod hroničnog recidivantnog korakoiditisa, hroničnog kalcijumskog depozita u tetivi supraspinatusa, kod parcijalne i totalne rupture rotator cuff-a, hroničnog akromioklavikularnog artritisa, kod glenohumeralnog artritisa). Odluku o operativnom lečenju donosi ortoped nakon kompletne i detaljne dijagnostike.

Stanja koja mogu dati slične tegobe  i na koje treba obratiti pažnju kod bolova izmedju lopatica (interskapularnog bola) su cervikalne (vratne) radikulopatije, odnosno vratne diskus hernije.

I druga lokaije bola u ramenom pojasu moraju biti sagledane od strane lekara kako se ne bi previdele druge ozbilne bolesti: kod bolova u vrhovima ramena – na thoracic autlet syndrom (kompresiju neurovaskularnih elemenata izmedju prednjeg i srednjeg skalenus mišića), kod subscapularnog bursitisa (snapping scapulla) – na osteohondrom torakalne strane skapule, na činjenicu da poremećaji gastrointestinalnih organa i pulmonarnog sistema mogu dati bolove u ramenom regionu.

Zbog toga svako ko ima bol u ramenu treba da se javi doktoru kako bi se postavila prava dijagnoza jer je ona osnovi preduslov za uspešno lečenje.