[icegram campaigns=”14147″]
Ishrana dijabetičara je veoma restriktivna kad je u pitanju konzumacija šećera i minerala. Zato nije iznenađujuće što se često postavlja pitanje „da li je med dozvoljen dijabetičarima ili ne“ kad se uzmu u obzir medicinske dobrobiti meda.
Dijabetes je zapravo nepravilno funkcionisanje pankreasa, kada ne proizvodi dovoljno insulina ili proizveden insulin ne koristi kako treba. To je, u suštini, poremećaj metabolizma, prvenstveno ugljenih hidrata. Svareni šećer i skrob ne mogu pravilno da se „rasporede“ u organizmu i ne mogu se izbaciti iz organizma mokraćom.
Simptomi dijabetesa uključuju često mokrenje, jaku i čestu žeđ i glad, mršavljenje, zamor, vrtoglavicu i infekcije. Postoje dva tipa dijabetesa. Kod dijabetesa tipa 1, organizam uopšte ne proizvodi insulin, dok kod dijabetesa tipa 2 organizam ili ne proizvodi odovoljno insulina ili su druge ćelije otporne na insulin, tako da dijabetičari često postaju gojazni zbog visokog nivoa insulina koji ne može da „usmeri“ glukozu u mićišće ćelije i umesto toga pretvara glukozu u masnoću i holesterol. Ovo ne rezultira samo gojaznošću, već takođe vrlo često i srčanim oboljenjima, lošom cirkulacijom u nogama i bolestima očiju.
Dijabetes tipa 1 se tretira injenkcijama insulina, koje pomažu u tome da glukoza dospe u telesne ćelije i da se održi stabilan nivo glukoze u krvi, dijabetes tipa 2 se obično kontroliše lekovima koji smanjuju nivo glukoze u krvi. Većina ljudi koji imaju dijabetes tipa 2 su obično u četrdesetim godinama.
Sa pravilnom kontrolom, mnogi dijabetičari i ljudi u preddijabetičnom stanju (ljudi sa visokim nivoima glukoze u krvi, ali nedovoljno visokim da bi se smatrali dijabetičari) ipak mogu bezbedno da uživaju u prirodnom medu.
Pre nego što uvedete med u redovnu ishranu, proverite koliko slatkog smete da konzumirate tokom dana. Svaki dijabetičar je drugačiji i specifičnog zdravlja i trebalo bi da se dobro upozna sa tim kako njegov organizam reaguje na različite namirnice koje sadrže ugljene hidrate.
Imajte na umu je da ukupna količina skroba ili ugljenih hidrata u namirnicama ključna stvar za razmatranje, a ne količina šećera. Med takođe sadrži skrob, kao i pirinač, krompir itd., ali imajte na umu da jedna kašika meda sadrži u proseku 17 grama ugljenih hidrata i uzmite to u obzir kada „brojite“ ukupan dnevni unos ugljenih hidrata.
Dijabetičari mogu koristiti med isto kao bilo koji drugi zaslađivač ili hranu bogatu ugljenim hidratima. Da biste pratili reakciju na med, proverite nivo šećera u krvi pre uzimanja meda, a zatim dva sata kasnije. Takođe, kada kupujete med u nekoj prodavnici namenjen dijabetičarima, uverite se da je potpuno čist i da nema dodatne glukoze, skroba, šećera iz šećerne trske ili čak maltoze, koju bi trebalo izbegavati u ishrani ako imate dijabetes.
U 99% slučajeva, ako ste dijabetičar i pitate lekara da li smete da jedete med, odgovor će biti „ne“. Ovo uopšte nije iznenađujuće, jer sama ideja da jedete med kako biste regulisali nivo glukoze u krvi na prvu loptu deluje suludo. Međutim, da li vam je ikad rečeno da su klinička istraživanja pokazala da je čist med zdraviji izbor za dijabetičare nego običan šećer i ostali zaslađivači poput saharina?
Med zahteva niže nivoe insulina u poređenju sa običnim belim šećerom i ne povećava nivo šećera u krvi tako brzo kao običan šećer, jer ima niži glikemijski indeks nego šećer. Pošto med sadrži dosta šećera, oni se grubo mogu podeliti u dve kategorije šećera – glukozu i fruktozu, koje organizam apsorbuje na različite na čine i različitom brzinom.
Zapravo, doktor Ron Fesenden u svojoj knjizi „Revolucija meda“ piše da „što je osoba više intolerantna na glukozu, to je niži „odgovor“ organizma na nivo šećera u krvi (odnosno, taj nivo ostaje nizak) nakon što se med svari, umesto naglog skoka šećera u krvi nakon konzumacije belog šećera ili glukoze“. U knjizi se dalje objašnjava zašto med može da „odigra ulogu“ regulatora glukoze u krvi. Savršen odnos 1:1 gruktoze i glukoze u medu olakšava „dovod“ glukoze u jetru i tako sprečava da previše glukoze dospe u krvotok. Prirodan med je jedini „šećer“ koji ima ovakva svojstva.
Dalje, korišćenje monosaharida fruktoze se obično preporučuje kao zaslađivač u režimima ishrane za dijabetičare, pošto ima veoma nizak glikemijski indeks. Problem je u tome što organizam fruktozu apsorbuje na drugačiji način nego ostale šećere. Ne koristi je kao energiju poput glukoze, već je skladišti u jetri, kao trigliceride. Ovo predstavlja veliko opterećenje metabolizma kad je u pitanju jetra i može dovesti od ozbiljnih zdravstvenih problema povezanih sa gojaznošću i još više oštetiti zdravlje dijabetičara. Nažalost, u pokušaju da se izbegnu šećeri u ishrani, mnogi dijabetičari naprave grešku kad prave režime ishrane bazirane na fruktoznim šećerima iz voća, slatkišima bez šećera itd., a sve takve namirnice sadrže kukuruzni sirup ili veštačke zaslaživače koji su obično čak i dugoročno gledano štetniji nego običan šećer.
